Према божанском учењу, време се не треба мерити на исти начин као људска хронологија. Свето Писмо, правило вере за вернике, учи нас ономе што је неопходно да ходимо у праведности и живимо у светости; јер без светости нико неће видети Бога.
Када је Бог створио небеска тела, рекао је: "Нека буду светла на своду небеском да деле дан од ноћи и нека служе као знаци за одређена времена, за дане и године и нека служе као светла на своду небеском да дају светлост на земљи." И тако би. И Бог направи два велика светла: веће светло да влада даном, а мање светло да влада ноћом; и створи звезде. И Бог их постави на свод небески да дају светлост на земљи, и да владају даном и ноћом, и да праве разлику између светлости и таме. И виде Бог да је добро." (1. Мојсијева 1:14–18).
Штавише, када је створио васиљету и све што је у њој, Он је означио временске интервале на следећи начин: би увече и би јутро — први дан; и би увече и би јутро — други дан, и тако даље до шестог дана (Постање 1).
Библијске дефиниције временских периода
Вече: Период времена који претходи јутру. Обично траје 12 сати и назива се сумрак, вече дана, мрак и мрак ноћи (Прич 7:9). Протеже се од заласка сунца једног дана до изласка сунца следећег јутра.Дан: Период времена између два заласка сунца, који обично одговара 24 сата (Левит 23:32).
Јутро: Период од 12 сати између две ноћи, два поподнева, или од изласка сунца до заласка сунца. Такође се назива дан (Јован 11:9).Пре него што је настала светлост у универзуму, постојала је тама. Тако, ноћ долази пре дана у 24-часовnom циклусу.
Начин на који се дан данас броји, од поноћи до поноћи, је нетачан,
и ово је пророковано код Данила: "Он ће се уздати у Господа над војскама, и оскрвњиће светиње Господа над војскама, и покушаће да измени време и закон" (Дан 7:25, први и други део).
Ако би дан почињао у поноћ, ноћ би се састојала од само шест сати, а дан би трајао осамнаест сати, док је Исус рекао да траје дванаест (Јован 11:9). Како дан може почети у поноћ? Они који не познају време не могу правилно осветити Господњи дан. Према упутству датом Божјем народу, субота се мора држати од заласка до заласка сунца. Дан, светли део 24-часовне циклуса према савременој људској хронологији, почиње у 6:00 ујутру и завршава се у 18:00 часова, али се исправно треба рачунати од изласка до заласка сунца.
Обнову поштовања од стране Неемије
Када је Неемија желео да исправи прекршај који су људи чинили у вези са Његовим временом, чим би се сенка вечери спустила на капије Јерусалима, наредио је да се градске капије затворе. Навешћемо текст како бисмо боље разумели како и ми треба да поступимо:
"У те дане видео сам у Јудеји људе како газе у винаријама суботом и уносе снопље, које су носили на магарцима; као и вино, грожђе и смокве, и сваки вид терета, које су уносили у Јерусалим суботом; и прекорео сам их оног дана када су продавали храну. У граду су такође живели Тирци, који су уносили рибу и сваки вид робе, коју су продавали Јудејцима и у Јерусалиму у суботу. Зато сам устао против племића Јуде и рекао им: 'Шта то зло чините, скрнављењем суботе? Зар ваши оци нису чинили исто, и зар нам наш Бог није нанео све ове несреће на нас и на овај град?' А ви још појачавате жар његовог гнева над Израиљем тим што скрнављете суботу. И догодило се да, кад су се сенке продужавале на капијама Јерусалима пред суботу, по мом наређењу капије су затворене; и наредих да се не отварају до после суботе; и поставих неке од својих младих људи на капије, да никакав товар не уђе у суботњи дан. Тада су трговци и продавачи сваке врсте робе ноћ провели ван Јерусалима, једном или два пута.
Зато сам им се успротивио и рекао им: "Зашто преноћљујете ван градских зидина? Ако то поновите, положим руке на вас." Од тог дана па надаље нису долазили суботом." (Нeh 13:15–21).
Оно што је раније написано, написано је за нашу поуку.
Ако хришћанин не познаје време и начин — јер за све постоји време и начин — он није у стању да достигне савршенство у љубави и неће бити савршен човек као што Бог захтева (Mt 5:48, 2 Tim 3:17 и Col 3:14). И они ће примити Господњу прекор, који каже: "Нисам нашао да су ваша дела савршена пред Богом" (Откр. 3:2). И ова дела су дела правде и љубави о којима говори Јован (1 Јов. 3:18).
Поштовање и Обележавање Шабата
Како је Дух открио Исаији, не смемо се бавити ничим материјалним на Господњем Шабату; видети:
'Ако уздржиш ногу своју да не кршиш суботу, да не чиниш по својој вољи на мој свети дан, и ако назовеш суботу радошћу, и дан свети Господњи, дан достојан поштовања, и узвисиш га тако што нећеш ићи по својим путевима, нити ћеш тражити да чиниш по својој вољи, нити ћеш говорити своје речи,
тада ћеш се радовати Господу, и узнећу те да јашеш по врхунцу земље, и хранићу те наслеђем оца твог Јакова; јер је уста Господња говорила." (Исаија 58:13–14).
И као некада, ни тада не смемо кувати, јер Писмо каже:
"Шест дана нека се ради, а седми дан нека вам буде свет, сабат светог покоја Господу; ко год у њега уђе да ради, нека буде погубљен. Не пали огањ у својим насељима на дан сабата." (Излазак 35:2–3).
Неки тврде да је овај појам био намењен некадашњем Израилу, када је задатак паљења ватре захтевао физички напор. Међутим, Бог се не мења. Чак и пре него што је Његов закон био потврђен на Синају, Бог је рекао овако: "Колико ћете дуго одбијати да чувате моје заповести и моје законе?" (Изл 16:28). А пре тога, Мојсије је упутио народ овако:
"Овако је рекао Господ: Сутра је дан одмора, света субота Господња; шта год желите да испечете у пећи, испеците, и шта год желите да скувате у води, скувајте у води; а што остане, оставите себи и сачувајте за сутра." (Изл 16:23).
Обратите пажњу да су они требало да пеку или кувају, и да се све што остане сачува за Шабат. Стога је храна морала бити припремљена за конзумацију.
Данас смо далеко боље опремљени да чуvamo Шабат. Наши шпорети раде на гас; имамо фрижидере, осветљење, струју и текућу воду. А чак и тамо где ови ресурси нису доступни, уз мало добре воље могуће је чувати Шабат;
Уосталом, то ће бити наш доказ љубави према Исусу (Јован 14:15). Осим у суботу, можемо чинити све што је неопходно — то јест, пре заласка сунца у петак или после заласка сунца у суботу — јер верујемо да све служи на добро онима који воле Бога (Римљанима 8:28).
"И шта ће нас одвојити од љубави Божије?" Глад, голота? Ништа нас не може одвојити од љубави Божије, од држања Његових заповести (Римљанима 8:35).
Као што смо видели у пројави воље Господње преко Исаије, не смемо чинити по својој вољи нити говорити својим речима на Његов свет дан (Исаија 58:13).
Али постоје они који се томе противе, тврдећи да Господња субота није Господњи дан; и износе лажне разлоге; не стоје чврсто у истини, јер у њима нема истине. Кажу да је Господњи дан сада недеља, претпостављајући из својих прорачуна и нагађања да је Исус васкрсао тог дана. Ко год тако мисли и верује, није правилно поучен речју Божијом.
Пошто је прихватање Божијих заповести предуслов за стицање мудрости, стицање страха Господњег и проналажење "познања Бога", они који не прихватају Његове заповести не стичу мудрост, ни страх Господњи, ни познање Бога (Прич 2:1–6, 28:7–9 и 10:8).
Доктриналне грешке су распрострањене у црквама које не поштују Божије заповести, баш као што они који не поштују Његове заповести не разумеју речи Божије, јер је то предуслов за такво разумевање. Неке цркве, иако имају заповести, не поштују их и стога не воле Бога (Јован 14:21 и 15:9–10).
Исус је волео свет и доказао ту љубав умирајући за нас; а сада Он тражи доказ наше љубави, говорећи: "Ако ме волите, држаћете моје заповести" (Јован 14:15). И Он воли само оне који Га воле (Приче 8:17, делимично). И Свети Дух открива да смо лудаци ради Христа (1 Кор 4:10). И: "Нека се нико не обмањује. Ако ико од вас мисли да је мудар у овом свету, нека постане лудак да би постао мудар" (1 Кор 3:18).
Седми дан у недељи или један дан у седам?
Када је Господ створио небо и земљу, Он је утврдио поделе времена: недељу, месеце и године. Седмодневну недељу, тридесетодневни месец и дванаестомесечну годину.
Када је извео народ Израиља из Египта, Он је успоставио месец Абиб као први месец за Свој народ. Данас овај месец одговара периоду од марта до априла, обухватајући део марта и део априла.
Господ је именовао дане у недељи: први, други, трећи, четврти, пети, шести и седми. И Бог је овај дан у недељи назвао Шабатом, јер се у тај дан одморио, и зато га је осветио и благословио.
Освећење значи одвајање. Тако је Он тај дан издвојио за одмор и благословио га из тог разлога. Његов Шабат је фиксan: то је седми дан у недељи. Шабат Израељцима је, међутим, био променљив; то јест, мењао се, јер су први и последњи дан свечаности које је Господ одредио падале на различите дане у недељи, будући да су то били 'велики Шабати' или празници (Левити 23:32 и референце).
Шабат седмог дана је ред, док је Шабат на сваких седам дана неред. Замислите да свако присуствује скупштини на различит дан, свако настојећи да поштује свој дан одмора.
Чак и у суботе које је Бог установио — које је назвао "ваше суботе" — владао је ред. Довољно је само пажљиво прочитати текстове. Њихово време је било утврђено у току године. Ствари које је Бог установио пуне су мудрости, а Он је савршен.
Постоје они који следећу Исусову изјаву користе као аргумент за непоштовање суботе: "Мој Отац ради и сада, и ја радим" (Јован 5:17), као и оно што је апостол Павле рекао: "јер смо радили ноћ и дан, да не бисмо били терет ни једном од вас" (1. Солуњанима 2:9). Али они заборављају шта је Учитељ такође рекао: "Не ради на хлеб који пролази, већ на хлеб који траје" (Јован 6:27).
Исусов посао је било његово служење, а то мора да буде и посао оних који су позвани. На тај начин је могуће радити на овом послу дан и ноћ, баш као и Отац.
Језик који су користили пророци и апостоли био је у складу са језиком који је Бог усвојио у Светом писму, јер су били инспирисани од Њега и дејствовали као Његови гласници.
Тако, када Писмо каже да су Петар и Јован отишли у храм да се моле, наводи се да је био девети час. И тај час је оно што се назива петнаести час или три поподне. Међутим, пошто сунце излази ујутру, а дан се састоји од дванаест сати, девети час је оно што је у садашњој хронологији постало познато као три поподне или петнаести час.
Када је Јован био на острву Патмос и писао Књигу Откривења, рекао је: "И бих у духу у дан Господњи…" (Откр. 1:10). Овај надахнут језик није ништа друго до онај који је Бог надахнуо Исаији, који је написао: "Ако називаш суботу насладом, и дан Господњи свет, и узвисиш га, да не идеш по својим путевима, нити тражиш да чиниш по својој вољи, нити говориш своје речи, тада ћеш се радовати Господу, и узнећу те на височини земље, и хранићу те наслеђем оца твог Јакова; јер уста Господња говорила су' (Ис 58:13–14). То је апостол и учинио: назвао је суботу Господњим дном.
Јер за Бога период времена може да се састоји од: дванаест сати, једног дана, једне године, миленијума или неког временског распона или прилике. Тако, Његов дан може бити и Његов суботњи дан, дан Његовог доласка или одређени временски период.
Међутим, Његова намера је јасна из контекста, јер нам Његов Дух у нама то открива; уосталом, Он испитује све, чак и дубине Божије (1 Кор 2:10).
Неки мисле да, пошто Господ говори о Јакову оцу, Он се обраћа номиналном Израилу или Израилу из Палестине. Али обратите пажњу шта апостол Павле каже:
"А Јерусалим горе је слободан, и он је мати наша. Јер је написано: "Радуј се, нерођеница, која не рађа; поскачи и викни, која не рађа, јер су деца опустеле више него деца оне која има мужа.
Али ми, браћо и сестре, смо деца обећања, као Исак. Дакле, браћо и сестре, ми нисмо деца ропиње, већ слободне жене' (Гал 4:26–28, 31).
Тако, ми који смо поверovali смо потомство обећано Авраму, од кога потичу патријарси, и Исаку, оцу Јакова — син обећања, као и ми који смо обећани Авраму и који смо бројни као звезде на небу и песак на мору (Пост 15:5, 22:17 и 32:12).
Међутим, постоје они који кажу да нико не може да се придржава заповести и да не постоји ниједан праведник.
Међутим, чак и пре него што су на Синају дата заповести, Свето писмо нам говори да је Авраам чувао Господње заповести. И сам Бог је ово рекао, и то овако:
И рече Господ: "Да ли да утајим од Авраама оно што ћу учинити, пошто ће Авраам заиста постати велики и моћан народ, и у њему ће бити благословени сви народи земље?"
Јер сам видео да ће заповедати својој деци и свом домаћинству после себе да чувају пут Господњи и да чине што је право и праведно; да би Господ учинио Авраму оно што је говорио о њему.' (1. Мојсијева 18:17–19).
И као што је показано у упитнику, путеви Господњи и праведност Господња су Његове Заповести (Мал 2:8–9 и Пс 119:172). И праведност Божја је вечна (Пс 119:142). И ко год чини праведност је праведан, као што је Он праведан (1 Јов 3:7).
Бог је сведочио за Аврама преко Исака, говорећи:
"Јер је Авраам послушао мој глас и сачувао моје заповести, моје одредбе, моје прописе и моје законе." (Постање 26:5).Штавише, Писмо сведочи да су Захарије и његова жена Елисавета били праведни. И били су праведни јер су се придржавали Божије праведности и чували Његове заповести, као што је написано:
"У дане Ирода, цара јудејског, беше један свештеник по имену Захарије, из реда Авије; и жена му беше од кћери Аронових, и име јој беше Елисавета. И обоје беху праведни пред Богом, ходећи без мане у свему заповестма и прописима Господњим." (Лука 1:5–6).
Јосиф, муж Маријин, мајке Исусове, такође беше праведан (Матеј 1:19).Сходно томе, сви који практикују Божију праведност — то јест, који чувају Његове заповести — праведни су као што је Бог праведан; видети:
"Дечице, нека вас нико не превари: ко чини правду, праведан је као што је Он праведан." (1. Јованова 3:7).
Ко не верује у Божије заповести не може их да се придржава, јер је Он Закон вере (Римљанима 3:27 и 31). И оне нису тешке, као што је Јован рекао под инспирацијом (1. Јованова 5:3).
И ко не поступа по њима не може остати у Богу (1. Јованова 3:24). Сходно томе, љубав Очева не може остати у њима (Јован 15:9–10).
Разлика између церемонијалних закона и моралног закона
Међутим, постоје они који наводе библијске стихове као аргументе, а они не говоре оно што они желе да кажу. У једном од њих апостол каже: "Ви обраћате пажњу на дане, месеце и године". Или други који каже: "Нека вас нико не суди због јела или пића, или због празника".
Као што смо видели када смо навели законе који прописују "свечане суботе", постојали су свечани дани, свечани месеци и свечане године, и Јевреји су их држали чак и у Павлово време.
Ови Јевреји су настојали да натерају незнабошце који су приступали "Путу" да поштују те дане, тврдећи да, ако их не поштују, неће поштовати Закон. Такође су инсистирали да морају бити обрезани како би испунили Мојсијев Закон. То је навело Павла да напише Посланицу Галатима, обрађујући управо ово питање.
У свим случајевима, као што аутор Посланице Јеврејима наводи, Бог укида први завет да би успоставио други. Први је подразумевао поштовање светих прописа, који су се састојали од приношења хране, пића и жртава (Јевр 9). Такође је обухватао и прописе као што су "не додируј" и "не узимај у руке", које Павле описује као одредбе (Кол 2:20–21). Али Христос је укинуо ове ствари — које нису доносиле савршенство — поништивши потврду дуга која је била против нас по својим одредбама, и узевши је из наше средине и приковавши је за крст (Кол 2:14).
Тако, пошто су то били прописи и постојало је време да се поштују, Исус, Првосвештеник добрих ствари које долазе, по Свом доласку, укинуо је прво и успоставио друго; поништио је оно што је учињено на Хориву и потврдио оно што је учињено у земљи Моавској.
Зато је Исаија рекао:
'Ко закоље говеда, као да рани човека; ко жртвује јагње, као да пресеца псу гркљан; ко приноси жртву жита, као да приноси крв свињју; ко пали тамјан, као да благосиља идола; ти изаберу своје путеве, и душа њихова ужива у својим гнусотама.' (Исаија 66:3).
Тако, када су пророци примили ове ствари, желели су да знају да ли су оне за њихово време, и речено им је да нису за њих, већ за незнабошце којима су служили (1. Петрова 1:11–12).
Исаија је написао оно што је Господ говорио кроз њега:
"Када долазите да се појависте пред меном, ко је тражио од вас да долазите и газите моје двориште? Не доносите више узалудне жртве: тамјан ми је одвратност, као и млади месец, субота и свечани сабори; не могу поднети безакоње, нити чак свечани сабор. Ваши новомесечници и ваши одређени празници – душа моја мрзи их; постали су теретом; уморих се да их носим." (Исаија 1:12–14).
Међутим, пажљиво погледајте контекст и проверите Левит 23, и видећете на шта се Господ позива: на скупштину заједнице, ваша свечана скупљања (види Левит 23:1, 8, 9, 17, 21, 28 и 29).
Тако су ти саботи били ваши.
И о њима Господ такође каже преко Осије: "Укинућу сваку радост његову, празнике његове, младе њене, саботе њене и све празнике њене" (Ос 2:11).
А даље Господ каже: "Верићу те себи заувек; верићу те себи у праведности и правди, у верности и милосрђу. Верићу те себи у истинитости, и познаћеш Господа" (ст. 19–20).
Штавише, Господ упозорава преко Јеремије:
" ovako kaže Gospod: Пазите на себе и не носите никакво терет на суботу, нити их уносите кроз капије Јерусалима.
Нити смете износити било какав товар из својих кућа у суботњи дан, нити радити било какав посао; већ држите суботњи дан светим, као што сам заповедио вашим оцима. Ако будете заиста слушали мене, говори Господ, да не уносите никакав товар кроз капије овога града у суботњи дан, и да држите суботњи дан светим, не радећи никакав посао; тада ће кроз капије овога града улазити краљеви и кнезови, седећи на Давидовом престолу, јашући у колима и на коњима, они и њихови кнезови, људи јудејски и становници Јерусалима; и овај град ће бити насељен заувек. Али ако не послушате да празнујете сабат и да не уносите терет кроз капије Јерусалима у сабат, онда ћу запалити огањ на његовим капијама и он ће појести палате Јерусалима и неће бити угашен." (Јер 17:21–22, 24–25, 27).
Субота, поред тога што је спомен на стварање, такође је знак између Бога и Његовог народа; видети:
"Ја сам им такође дао своје суботе као знак између мене и њих, да би знали да сам ја Господ који их освећује. Светићете моје суботе, и оне ће бити знак између мене и вас, да бисте знали да сам ја Господ, ваш Бог.
Али су се и деца побунила против мене; нису ходали по мојим прописима, нити су чували моје одредбе, по којима ће живети човек који их чува; они су оскврнили моје суботе; зато сам рекао да ћу излити свој гнев на њих и извршити своју љуть на њима у пустињи. Ипак, уздржао сам своју руку и учинио то ради свог имена, да се оно не оскврни пред народима, пред којима сам их извео. Ја сам такође подигао руку против њих у пустињи да их расунем међу народе и растурим по земљама; јер нису извршавали моје одредбе, већ су одбацили моје статуте, оскрнавили моје суботе, и очи им беху упрте у идоле својих отаца.' (Језекиљ 20:12, 20–24).
Када је Господ прогласио Свој Закон пред народом у пустињи Синајској, Он Сам је говорио из облака и рекао о Шабату:
'Сети се дана суботе да га светиш. Шест дана ради и сврши сав свој посао. А седми дан је субота Господа, Бога твог; не чини никакав посао — ни ти, ни твој син и твоја кћи, ни твој слуга, ни твоја слушкиња, ни твоја стока, ни гост који је у твојим вратима.
Јер у шест дана створи Господ небо и земљу, море и све што је у њима, а седмог дана се одмори; зато благослови Господ дан суботњи и посвети га." (Изл 20:8–11).
Запазимо детаље:На почетку двадесетог поглавља пише: "Тада је Бог изрекао све ове речи, говорећи: 'Ја сам Господ, Бог твој.'" Тако Он почиње да диктира Своје законе директно народу, и то је недвосмислено записано у Поновљеним законима, где је наведено:
"На дан када сте стајали пред Господом, вашим Богом, на Хориву, када ми је Господ рекао: 'Сакупите се пред Мене,
и да чују моје речи, да науче и да ме се плаше свих дана свога живота на земљи, и да их науче своју децу'; и приступисте и стадосте при подножју горе; и гора је горела огњем до самог неба, и беше мрачност, и облаци, и густа тама. Тада је Господ говорио с вама из огња; чули сте глас, али нисте видели лик — само глас. Онда је закључио с вама Свој завет, који вам је заповедио — Десет заповести — и написа их на две камене плоче." (Пон. зак. 4,10–13).
Штавише, у стиховима где су заповести наведене, можемо уочити и друге важне детаље, као што је: "али седми дан је субота Господа, Бога твог." И није само народ Израила који није смео да ради тог дана, већ и њихове животиње које су им служиле, и њихови слуге, и странац који је боравио међу њима. То је било зато што су међу њима били слуге народа, као и они који су се придружили народу Израила, било кроз споразуме или кроз мешовите бракове. Тако је Бог говорио Мојсију и заповедио му да упути народ: "Имаћете један закон;
да буде као домаћи" (Левит 24:22).
Он је даље рекао: "А ако неки странац борави са вама и жели да празнује Пасху Господу, сваки мушки међу њима мора бити обрезан; онда може доћи и празноваће је, и биће као домаћи земље; али нико необрезана неће јести од ње.
"Један закон важи за домаћина и за странца који борави међу вама" (Изл 12:48–49; Леви 24:22; Бројеви 15:16, 29).
Важно је нагласити да када је Бог пренео Своје законе народу, Мојсије још није био на планини и, сходно томе, није примио камене плоче на којима је био уписан Декалог. Међутим, први завет је већ био успостављен, који је стога садржао законе прописа.
У исто време када је Бог дао Мојсију Свој Закон, Он му је дао и статуте, прописе и судове, на следећи начин:
"Ово су статути, судови и закони које је Господ поставио између себе и Израелаца на гори Синај преко Мојсија." (Левит 26:46).
Важно је напоменути да, иако су церемонијални закони укинути након смрти Исуса — који их је приковао за крст — статути и пресуде које је Бог утврдио и дао Мојсију нису укинути.
Зато је Бог говорио преко Малахије: "Сетите се закона Мојсијевог, слуге мога, који сам му заповедио на Хориву за сав Израиљ — статуте и прописе" (Мал 4:4).

Oli Prestes
Мисионар